Marija Mišić o knjizi “Jednom u Perlezu”
Trebalo je hrabrosti za ovu knjigu. I ljudske i spisateljske. Ljudske – da se otvori jedan neočekivano surov svet detinjstva iznikao iz paorsko – spartanskog vaspitnog kodeksa, a spisateljske – da se u vreme kompjuterske književnosti ispriča jedna potpuno lična, pomalo spora i starinska priča o odrastanju. Kome? Vršnjacima koji su je i sami skrajnuli u sećanje ili mladima koji ne bi ni znali da je ma ko rastao “JEDNOM U PERLEZU”? Namenjena je, čini se, strpljivom čitaocu koji ne juri za radnjom, ne očekuje odveć dinamičnog junaka i privržen je kratkoj proznoj formi. Petar Žebeljan ispričao je svoju priču u dvadeset četiri slike. Bolje je reći – u dvadeset četiri fotografije, jer ova zbirka na svojih stotinak stranica donosi upravo atmosferu porodičnog albuma: događaje i ljude “uhvaćene” dok idu za svakodnevnim poslovima, zatečene u tuzi, iznenađene u grubosti, ponegde nameštene za “slikanje” pred kulisama od ćilima, u svečanim prilikama, u stavu dostojanstvenih i strogih domaćina, kao na stvarnim fotografijama koje u knjizi mestimice potkrepljuju sećanja, uvek iz vizure ćutljivog posmatrača – dečaka koji se ni kao odrastao čovek ne određuje prema njima, čvrsto rešen da ispriča KAKO JE BILO. Ali, sećanje zna i da prevari. Na fakta legne patina i dokumentarna proza neprimetno pređe u umetnost. Izbrušena i sugurno vođena rečenica sklizne u “zagrcnuti krik”, kao u priči o tamburašima, i otkrije, ne pritajenu spisateljsku ambiciju, već pritajenog pisca.Taj grč STVARNO : MOGUĆE prisutan je u čitavoj knjizi i zbunjuje pedantnog čitaoca koji bi da je žanrovski odredi. Zbirka tematski povezanih umetničkih reportaža ili zbirka priča, knjiga sećanja…? Opredelimo li se za umetničku reportažu, istorija psa Satanaila i stidljivo dečačko upoznavanje sopstvene ličnosti kroz reči i oči drugog u zapisu NADNIČARI npr., neće se srećno uklopiti. Tretiramo li sadržaj knjige kao priče, primetićemo da se mnoge među njima, zbog odsustva radnje, tek skiciranih likova i opšte šturosti kazivanja, ne bi mogle tu da nađu. Nesrećni SATANAIL ne bi se bez natezanja mogao naći ni među sećanjma, jer je reč o priči sposobnoj da živi i izvan ove knjige. Ali, recimo da to i nije preterano važno. Kao što nije važno ni hoće li ovu pismenu knjigu stariji preporučiti mlađima ili će je mladi ponuditi odraslima i ko će kome čitati tumačenja “manje poznatih reči” sa četrnaest poslednjih stranica. A taj rečnik, posebna je vrednost ovog štiva, putokaz poput onog na poleđini porodične fotografije bez koga teško da bismo i sebe prepoznali jednom kad se nakupe godine.Na Žebeljanovim “fotografijama” jasno se, medjutim, raspoznaju muški i ženski likovi – prvi, upadljivim prisustvom, a drugi ili potpunim odsustvom ili tek kao slučajnim izlaskom pred objektiv; prvi, po pravilu, u pozi praktične strogosti i grubosti, koje reflektovane na svet životinja zatičemo u pomenutom SATANAILU, UMIRIVANJU KERUŠE i KONJSKOM GROBLJU ili kao vaspitni princip primenjene na samom junaku – piscu (ZBOGOM ŠKOLO); drugi, odnosno, ženski likovi na stranicama knjige žive s blagošću i potpunim razumevanjem kakvo može da ima samo majka, koja se retko oglašava, ali kad progovori , govori u ime svog jedinca (ZBOGOM ŠKOLO), sa strpljenjem i miloštom, koje dete prepoznaje u tetkinoj blizini i pamti u ukusu kompota, atmosferi salona s foteljama od pruća, u velikoj avanturi po pijacama prestonice (TETKA DUŠIČINI ŠTENDERI, TAZE HLEB I DVA RUČKA…).Šteta je što Petar Žebeljan nije ranije prikupio hrabrosti da objavi svoju prvu knjigu. Desetak godina ne bi presudno umanjilo distancu tako neophodnu za ovu vrstu proze, a oslobodilo bi autora za nove priče, do kraja ispričane, poput SATANAILA, pa u sledećim knjigama ne bi bilo zametaka (NADNIČARI, KONJSKO GROBLJE, VITEZ I RIĐA) ugušenih potrebom da se sve kaže ONAKO KAKO JE BILO, koju je pisac postavio sebi kao prevashodan zadatak, čini se, pre iz skromnosti čoveka koji kasno ulazi u književnost, bar na ova njena vrata, nego zbog nemanja stvaralačke snage da to učini.
